MiTo je kupljen kao drugi automobil u porodici. Crveni 1.4 Turbo Benzina sa 155 KS trebalo je prvenstveno da služi supruzi: kompaktan za grad, dovoljno praktičan i sa proverenom kilometražom i istorijom.
To je bio racionalni deo odluke. Sve ostalo bilo je vrlo neracionalno.
Već prvi izlasci u Dynamic režimu pokazali su da MiTo nije umanjena verzija ozbiljnije Alfe. Imao je sopstveni karakter — kratak, živahan i pomalo bezobrazan. Automobil koji te natera da se nasmeješ čim obrtaji porastu. Potrošnja u tom trenutku postaje sporedna tema: ne može on da potroši koliko vlasnik može da sipa.
Posle početnog velikog servisa počelo je upoznavanje sa prethodnim životom automobila, a zatim i prilagođavanje svakodnevnim potrebama. Navigacija, telefon, veći točkovi i redovno održavanje nisu mu oduzeli razigranost. Naprotiv, sa sređenim zadnjim amortizerima, nosačima i elementima trapa postao je zategnutiji i sigurniji — ponovo „kao praćka".
A onda je, gotovo filmski, ispred zgrade popustio nosač motora. Motor se spustio i povukao poluosovinu, uz dovoljno dramatičan prizor da deluje kao kraj mnogo ozbiljnije mehanike. Ipak, sama poluosovina je preživela, a problem je rešen jačim pričvršćenjem. MiTo se vratio na ulicu, sada sa jednom slabom tačkom manje.
Nije ga zaobišla ni gradska svakodnevica: oluja je sa zgrade oborila deo mozaika i razbila vetrobran, a svakodnevne vožnje kroz centar pokazale su da male Alfe nisu imune na loše puteve. Ali svaki put kada bi bio mehanički sređen, vraćao se svom osnovnom karakteru — lagan, direktan i raspoložen.
MiTo nije nestao u anonimnom oglasu; postao je početak nečije nove priče.
Na kraju je otišao drugom članu Alfa zajednice, kao njegova prva Alfa. To je pravi završetak ove priče — baš kao što je 156 nekada bila početak moje.
